Vjerojatno najgora stvar koju djevojka može izgovoriti u javnosti (osim da nije udana!) jest da ne jede meso. Živimo u društvu koje ne pokazuje razumijevanje za bilo kakva odstupanja od ‘normalnog’, što god to bilo. Na vlastitoj sam koži iskusila da društvo pod ‘normalnim’ ubraja i jedenje mesa i mesnih prerađevina, a ukoliko niste osoba koja konzumira meso, automatski pripadate grupi ‘nenormalnih’.
Ni nakon godinu dana, koliko je prošlo otkad sam prestala jesti meso, još uvijek ne mogu izbjeći pitanja, čuđenja, osuđivanje okoline i sve ostalo što vas prati nakon što javno ‘priznate’ da ste izbacili meso iz svoje svakodnevne prehrane. Jesam li očekivala takve reakcije? Nisam. Priznajem da me šokirala činjenica koliko je drugima bitno na koji se način hranim i koliku brigu pokazuju za moje prehrambene navike. Iako već godinama nisam meso jela ‘iz gušta’, već najviše zato što sam ‘morala’ (da ne bi morala slušati prodike svoje majke kako je meso zdravo i kako ću se razbolit ako ga ne jedem), tek sam se u svibnju 2011. odvažila na taj korak i prestala jesti meso (pritom napominjem da i dalje jedem ribu, morske plodove, sir, jaja i sl.).
Dakle, jedem sve što je na tanjuru, osim ‘šnicle’. Nikada nisam isticala da ne jedem meso, u restoranu neću tražiti ‘vegetarijanski meni’, već ću naručiti nešto od priloga ili ribu. U društvu nikako neću inzistirati da moj tanjur ne smije biti u blizini mesa niti ću na ikoji način tražiti posebni tretman samo zato što ne jedem glavno jelo (pečenku) već ću navaliti na prefine priloge poput pečenog krumpira, tjestenine, salate i kolača. Dakle, moj se život nastavio kao što je bio i prije, barem što se mene tiče. Za druge, to je bila velika promjena.
Najteže mi je bilo na zajedničkim ručkom tijekom pauze na poslu. Ne možete izbjeći društvo kolega budući da se svi nalazite u istoj menzi te ćete, logično, zajedno sjesti za stol. Naravno, to je bila prilika da moji kolegice i kolege uoče kako s mojim tanjurom nešto nije u redu – aha, na njemu nema mesa! I tu kreće bujica pitanja i poluprijekornih pogleda. ‘A di je tvoje meso?’, ‘Kaj ti nećeš meso?’, ‘A zašto?’, ‘Kaj si ti kao vegetarijanka?’, ‘Aha, ti voliš životinje pa ih valjda zato nećeš jesti. Al to ti nije baš zdravo.’…i popis se nastavlja. Moj odgovor bi bio nešto poput ‘Nisam vegetarijanka, samo ne jedem meso. Nekako mi ne odgovara ovih dana.’, ili ‘Ma jedem ja inače meso, samo ne volim junetinu koja je danas na meniju.’ U principu, izbjegavala sam otvoreno reći da sam odlučila prestati jesti meso u potpunosti.
Nakon nekog vremena, kada mi je već ozbiljno počelo ići na živce njihovo konstantno čuđenje, moj je odgovor postao ‘Da, ne jedem meso. Pa šta onda? Pogledajte njega, on ne jede povrće. Zašto se nitko tome ne čudi? Jer meni je to jednako neobično kao i potpuno izbacivanje mesa iz svoje prehrane.’ Ili ‘Ne jedem meso i točka. Nemam neke posebne razloge, nemam ništa protiv ljudi koji jedu meso niti bi ikoga poticala da prestane jesti meso. Ali, ja ga jednostavno više ne jedem.’ Ova su obrazloženja bila popraćena osmijehom na mom licu i nastojala sam srdačno objasniti znatiželjnicima da moje nejedenje mesa nije nikakav ‘big deal’. Ali, pitanja su se nastavila i dalje. Danas, moj je odgovor kratak i jasan (i nije popraćen osmijehom) – ‘Ne jedem meso i kraj priče.’ Tu uglavnom prestanu daljnja preispitivanja.
Ne smatram se vegetarijankom, jer ne prihvaćam etiketiranje u bilo kojem obliku. Ja samo ne jedem meso! Zanimljivo je kako postoji opće prihvaćena riječ za osobu koja ne jede meso, a ne postoji naziv za osobu koja ne jede povrće, ili ne jede slatko ili pak nešto drugo. Te osobe nisu toliko osuđivane od strane društva. To je ekskluzivna čast rezervirana samo za one koji ne jedu životinje.
E pa, blago nama!
